Le texte suivant a été écrit par Ravachol pour être prononcé lors de son procès, le 21 juin 1892. Cela lui a semble-t-il été interdit. Voici ce que rapporte Emile Pouget dans un article intitulé “Ravachol” paru dans Le Père Peinard n°172 du 3-10 juillet 1892 : « Ravachol avait une sacrée envie de coller son grain de sel dans la défense, non pour se défendre, mais pour s’expliquer. Y a pas eu mèche, nom de dieu ! A la quatrième parole, le chef du comptoir lui a coupé le sifflet. Sa déclaration n’est pas perdue, nom d’une pipe ! ».
Intro de Zanzara athée, janvier 2004.
Eh bien, puisqu’il en est ainsi, je n’ai pas à hésiter, lorsque j’ai faim, à employer les moyens qui sont à ma disposition, au risque de faire des victimes ! Les patrons, lorsqu’ils renvoient des ouvriers, s’inquiètent-ils s’ils vont mourir de faim ? Tous ceux qui ont du superflu s’occupent-ils s’il y a des gens qui manquent des choses nécessaires ?
Il y en a bien quelques-uns qui donnent des secours, mais ils sont impuissants à soulager tous ceux qui sont dans la nécessité et qui mourront prématurément par suite des privations de toutes sortes, ou volontairement par les suicides de tous genres pour mettre fin à une existence misérable et ne pas avoir à supporter les rigueurs de la faim, les hontes et les humiliations sans nombre, et sans espoir de les voir finir.
Ainsi ils ont la famille Hayem et le femme Souhain qui a donné la mort à ses enfants pour ne pas les voir plus longtemps souffrir, et toutes les femmes qui, dans la crainte de ne pas pouvoir nourrir un enfant, n’hésitent pas à compromettre leur santé et leur vie en détruisant dans leur sein le fruit de leurs amours.
Et toutes ces choses se passent au milieu de l’abondance de toutes espèces de produits !
On comprendrait que cela ait lieu dans un pays où les produits sont rares, où il y a la famine.
Mais en France, où règne l’abondance, où les boucheries sont bondées de viande, les boulangeries de pain, où les vêtements, la chaussure sont entassés dans les magasins, où il y a des logements inoccupés !
Comment admettre que tout est bien dans la société, quand le contraire se voit d’une façon aussi claire ?
Il y a bien des gens qui plaindront toutes ces victimes, mais qui vous diront qu’ils n’y peuvent rien.
Que chacun se débrouille comme il peut !
Que peut-il faire celui qui manque du nécessaire en travaillant, s’il vient a chômer ? Il n’a qu’à se laisser mourir de faim. Alors on jettera quelques paroles de pitié sur son cadavre. C’est ce que j’ai voulu laisser à d’autres. J’ai préféré me faire contrebandier, faux monnayeur, voleur, meurtrier et assassin. J’aurais pu mendier : c’est dégradant et lâche et c’est même puni par vos lois qui font un délit de la misère. Si tous les nécessiteux, au lieu d’attendre, prenaient où il y a et par n’importe quel moyen, les satisfaits comprendraient peut-être plus vite qu’il y a danger à vouloir consacrer l’état social actuel, où l’inquiétude est permanente et la vie menacée à chaque instant.
On finira sans doute plus vite par comprendre que les anarchistes ont raison lorsqu’ils disent que pour avoir la tranquillité morale et physique, il faut détruire les causes qui engendrent les crimes et les criminels : ce n’est pas en supprimant celui qui, plutôt que de mourir d’une mort lente par suite des privations qu’il a eues et aurait à supporter, sans espoir de les voir finir, préfère, s’il a un peu d’énergie, prendre violemment ce qui peut lui assurer le bien-être, même au risque de sa mort qui ne peut être qu’un terme à ses souffrances. Voilà pourquoi j’ai commis les actes que l’on me reproche et qui ne sont que la conséquence logique de l’état barbare d’une société qui ne fait qu’augmenter le nombre de ses victimes par la rigueur de ses lois qui sévissent contre les effets sans jamais toucher aux causes ; on dit qu’il faut être cruel pour donner la mort à son semblable, mais ceux qui parlent ainsi ne voient pas qu’on ne s’y résout que pour l’éviter soi-même.
De même, vous, messieurs les jurés, qui, sans doute, allez me condamner à la peine de mort, parce que vous croirez que c’est une nécessité et que ma disparition sera une satisfaction pour vous qui avez horreur de voir couler le sang humain, mais qui, lorsque vous croirez qu’il sera utile de le verser pour assurer la sécurité de votre existence, n’hésiterez pas plus que moi à le faire, avec cette différence que vous le ferez sans courir aucun danger, tandis que, au contraire, moi j’agissais aux risque et péril de ma liberté et de ma vie.
Eh bien, messieurs, il n’y a plus de criminels à juger, mais les causes du crime a détruire. En créant les articles du Code, les législateurs ont oublié qu’ils n’attaquaient pas les causes mais simplement les effets, et qu’alors ils ne détruisaient aucunement le crime ; en vérité, les causes existant, toujours les effets en découleront. Toujours il y aura des criminels, car aujourd’hui vous en détruisez un, demain il y en aura dix qui naîtront. Que faut-il alors ? Détruire la misère, ce germe de crime, en assurant à chacun la satisfaction de tous les besoins ! Et combien cela est facile à réaliser ! Il suffirait d’établir la société sur de nouvelles bases où tout serait en commun, et où chacun, produisant selon ses aptitudes et ses forces, pourrait consommer selon ses besoins.
Alors on ne verra plus des gens comme l’ermite de Notre-Dame-de-Grâce et autres mendier un métal dont ils deviennent les esclaves et les victimes ! On ne verra plus les femmes céder leurs appas, comme une vulgaire marchandise, en échange de ce même métal qui nous empêche bien souvent de reconnaître si l’affection est vraiment sincère. On ne verra plus des hommes comme Pranzini, Prado, Berland, Anastay et autres qui, toujours pour avoir de ce métal, en arrivent à donner la mort ! Cela démontre clairement que la cause de tous les crimes est toujours la même et qu’il faut vraiment être insensé pour ne pas la voir.
Oui, je le répète : c’est la société qui fait les criminels, et vous jurés, au lieu de les frapper, vous devriez employer votre intelligence et vos forces à transformer la société. Du coup, vous supprimeriez tous les crimes ; et votre œuvre, en s’attaquant aux causes, serait plus grande et plus féconde que n’est votre justice qui s’amoindrit à punir les effets.
Je ne suis qu’un ouvrier sans instruction ; mais parce que j’ai vécu l’existence des miséreux, je sens mieux qu’un riche bourgeois l’iniquité de vos lois répressives. Où prenez-vous le droit de tuer ou d’enfermer un homme qui, mis sur terre avec la nécessité de vivre, s’est vu dans la nécessité de prendre ce dont il manquait pour se nourrir ?
J’ai travaillé pour vivre et faire vivre les miens ; tant que ni moi ni les miens n’avons pas trop souffert, je suis resté ce que vous appelez honnête. Puis le travail a manqué, et avec le chômage est venue la faim. C’est alors que cette grande loi de la nature, cette voix impérieuse qui n’admet pas de réplique, l’instinct de la conservation, me poussa à commettre certains des crimes et délits que vous me reprochez et dont je reconnais être l’auteur.
Jugez-moi, messieurs les jurés, mais si vous m’avez compris, en me jugeant jugez tous les malheureux dont la misère, alliée à la fierté naturelle, a fait des criminels, et dont la richesse, dont l’aisance même aurait fait des honnêtes gens !
Une société intelligente en aurait fait des gens comme tout le monde !
Ravachol, 21 juin 1892.
Déclaration [interdite] de Ravachol à son procès
François Claudius Kœnigstein, dit Ravachol (Ravachol, un de ses surnoms, est le nom de sa mère) est né le 14 octobre 1859 à Saint-Chamond (Loire, France). Miséreux, il était devenu anarchiste en pensant que l’origine de la misère et des inégalités sociales se trouve dans les fondements mêmes de la société capitaliste et hiérarchisée. Le refus de son sort le conduisit à voler les riches, d’abord sans violence, puis avec assassinat. Révolté par l’injustice de condamnations à l’encontre de militants anarchistes, il dynamite en mars 1892 le domicile de leur juge, puis de son substitut. Mais, reconnu dans un café à Paris, il est arrêté quelques jours après ces deux coups d’éclat. Il est condamné au bagne à perpétuité, pour ses attentats, le 26 avril 1892 ; puis le 21 juin suivant, il est condamné à la guillotine pour meurtres. Le 11 juillet 1892 à Montbrison, la célèbre machine à tuer lui tranche le cou.
Le texte suivant a été écrit par Ravachol pour être prononcé lors de son procès, le 21 juin 1892. Cela lui a semble-t-il été interdit. Voici ce que rapporte Emile Pouget dans un article intitulé “Ravachol” paru dans Le Père Peinard n°172 du 3-10 juillet 1892 : « Ravachol avait une sacrée envie de coller son grain de sel dans la défense, non pour se défendre, mais pour s’expliquer. Y a pas eu mèche, nom de dieu ! A la quatrième parole, le chef du comptoir lui a coupé le sifflet. Sa déclaration n’est pas perdue, nom d’une pipe ! ».
Zanzara athée, janvier 2004
- lire le texte sur le site
- télécharger la brochure mise en page : Ravachol (version page par page) – PDF (394.3 ko) – A4 à transformer en brochure de 8 pages A5.
- télécharger la brochure mise en page : Ravachol (version cahier) – PDF (145 ko) – 8 pages A5.
- version papier diffusée par Zanzara athée (Paris-banlieue)
Ravachol (première parution : juin 1892)
Mis en ligne le 7 juin 2003
Thèmes : Agitations armées (23 brochures)
Anarchismes, anarchie (67 brochures)
Prison, justice, répression (64 brochures)
Ravachol’s Forbidden Speech
There are some who give assistance, but they are powerless to relieve all those in need and who will either die prematurely because of privations of various kinds, or voluntarily by suicides of all kinds, in order to put an end to a miserable existence and to not have to put up with the rigors of hunger, with countless shames and humiliations, and who are without hope of ever seeing them end. Thus there are the Hayem and Souhain families, who killed their children so as not to see them suffer any longer, and all the women who, in fear of not being able to feed a child, don’t hesitate to destroy in their wombs the fruit of their love.
And all these things happen in the midst of an abundance of all sorts of products. We could understand if these things happened in a country where products are rare, where there is famine. But in France, where abundance reigns, where butcher shops are loaded with meat, bakeries with bread, where clothing and shoes are piled up in stores, where there are unoccupied lodgings! How can anyone accept that everything is for the best in a society when the contrary can be seen so clearly? There are many people who will feel sorry for the victims, but who’ll tell you they can’t do anything about it. Let everyone scrape by as he can! What can he who lacks the necessities when he’s working do when he loses his job? He has only to let himself die of hunger. Then they’ll throw a few pious words on his corpse. This is what I wanted to leave to others. I preferred to make of myself a trafficker in contraband, a counterfeiter, a murderer and assassin. I could have begged, but it’s degrading and cowardly and even punished by your laws, which make poverty a crime. If all those in need, instead of waiting took, wherever and by whatever means, the self-satisfied would understand perhaps a bit more quickly that it’s dangerous to want to consecrate the existing social state, where worry is permanent and life threatened at every moment.
We will quickly understand that the anarchists are right when they say that in order to have moral and physical peace, the causes that give birth to crime and criminals must be destroyed. We won’t achieve these goals in suppressing he who, rather than die a slow death caused by the privations he had and will have to put up with, without any hope of ever seeing them end, prefers, if he has the least bit of energy, to violently take that which can assure his well-being, even at the risk of death, which would only put an end to his sufferings.
So that is why I committed the acts of which I am accused, and which are nothing but the logical consequence of the barbaric state of a society which does nothing but increase the rigor of the laws that go after the effects, without ever touching the causes. It is said that you must be cruel to kill your like, but those who say this don’t see that you resolve to do this only to avoid the same fate.
In the same way you, messieurs members of the jury, will doubtless sentence me to death, because you think it is necessary, and that my death will be a source of satisfaction for you who hate to see human blood flow; but when you think it is useful to have it flow in order to ensure the security of your existence, you hesitate no more than I do, but with this difference: you do it without running any risk, while I, on the other hand, acted at the risk of my very life.
Well, messieurs, there are no more criminals to judge, but the causes of crime to destroy! In creating the articles of the Criminal Code, the legislators forgot that they didn’t attack the causes, but only the effects, and so they don’t in any way destroy crime. In truth, the causes continuing to exist, the effects will necessarily flow from them. There will always be criminals, for today you destroy one, but tomorrow ten will be born.
What, then, is needed? Destroy poverty, this seed of crime, in assuring to all the satisfaction of their needs! How difficult this is to realize! All that is needed is to establish society on a new basis, where all will be held in common and where each, producing according to his abilities and his strength, could consume according to his needs. Then and only then will we no longer see people like the hermit of Notre-Dame-de-Grace and others, begging for a metal whose victims and slaves they become! We will no longer see women give up their charms, like a common piece of merchandise, in exchange for this same metal that often prevents us from recognizing whether or not affection is sincere. We will no longer see men like Pranzini, Prado, Berland, Anastay and others who kill in order to have this same metal. This shows that the cause of all crimes is always the same, and you have to be foolish not to see this.
Yes, I repeat it: it is society that makes criminals and you, jury members, instead of striking you should use your intelligence and your strength to transform society. In one fell swoop you’ll suppress all crime. And your work, in attacking causes, will be greater and more fruitful than your justice, which belittles itself in punishing its effects.
I am nothing but an uneducated worker; but because I have lived the life of the poor, I feel more than a rich bourgeois the iniquity of your repressive laws. What gives you the right to kill or lock up a man who, put on earth with the need to live, found himself obliged to take that which he lacks in order to feed himself?
I worked to live and to provide for my family; as long as neither I nor my family suffered too much, I remained what you call honest. Then work became scarce, and with unemployment came hunger. It is only then that the great law of nature, that imperious voice that accepts no reply, the instinct of preservation, forced me to commit some of the crimes and misdemeanors of which I am accused and which I admit I am the author of.
Judge me, messieurs of the jury, but if you have understood me, while judging me judge all the unfortunate who poverty, combined with natural pride, made criminals, and who wealth or ease would have made honest men.
An intelligent society would have made of them men like any other!
Ravachol, june 21 1892.
======================================================
Dichiarazione di Ravachol davanti ai giudici
1892
Esempio: un padrone non si augura di veder sparire un concorrente? Tutti i commercianti, in generale, non vorrebbero, reciprocamente, essere i soli a godere i vantaggi che possono venire dalla propria industria?
L’operaio senza impiego non sogna, per ottenere del lavoro che, per un qualsiasi motivo, colui che è occupato venga licenziato?
Ebbene, in una società dove si producono simili fatti non devono sorprendere atti del genere di quelli che mi si rimproverano, i quali non sono altro che la logica conseguenza della lotta per l’esistenza che si fanno gli uomini che per vivere sono obbligati ad impiegare tutti i mezzi possibili. Dal momento che ciascuno deve pensare a sé, colui che si trova nella necessità deve agire. Ebbene! Poiché così è, quando io avevo fame non ho esitato ad impiegare i mezzi che erano a mia disposizione a rischio di fare delle vittime.
Quando i padroni licenziano gli operai si preoccupano poco di vederli morire di fame.
Tutti coloro che hanno il superfluo, si interessano della gente che manca delle cose necessarie? Vi sono alcuni che danno dell’aiuto, ma sono impotenti a sollevare tutti coloro che si trovano in stato di necessità e che muoiono prematuramente in seguito a privazioni di ogni tipo, o volontariamente suicidandosi in ogni modo per porre fine ad un’esistenza miserabile o per non aver potuto sopportare i rigori della fame, le onte delle innumerevoli umiliazioni senza alcuna speranza di vederli finire. Così come hanno fatto la famiglia Hayem e la signora Soufrein che hanno dato la morte ai loro figli per non vederli ancora morire di fame. E tutte quelle donne che, nel timore di non poter dar da mangiare ai loro figli, non esitano a compromettere la loro salute e la loro vita distruggendo nel loro seno i frutti del loro amore!
Ebbene! tutto questo accade in mezzo all’abbondanza di ogni tipo di prodotto. Si capirebbe se tutto questo avesse luogo in un paese povero di prodotti, dove vi è la carestia; ma in Francia, dove regna l’abbondanza, dove le macellerie sono stracolme di carni, i panifici di pane, dove i vestiti, le scarpe riempiono i magazzini; dove vi sono appartamenti vuoti, come ammettere che nella società tutto va bene quando si vede così bene il contrario? Vi sono delle persone che piangono tutte queste vittime ma dicono che non è possibile far niente! Che ognuno se la sbrogli come può! Cosa può fare colui che, pur lavorando, manca del necessario? Se non lavora, non gli resta che lasciarsi morire di fame, e allora qualcuno getterà qualche parola di pietà sul suo cadavere. Ecco ciò che ho voluto lasciare ad altri. Ho preferito diventare contrabbandiere, falsario, ladro e omicida!
Avrei potuto mendicare, ciò è degradante e vigliacco ed è anche punito dalle vostre leggi che fanno della miseria un delitto.
Se tutti i bisognosi, invece di aspettare, prendessero dove vi è e non importa con quale mezzo, può essere che i benestanti comprenderebbero più in fretta che è pericoloso voler conservare l’attuale stato sociale dove l’inquietudine è permanente e la vita è in ogni istante minacciata; finirebbero senza dubbio per comprendere che gli anarchici hanno ragione quando dicono che per avere la tranquillità morale e fisica, bisogna distruggere le cause che producono il crimine e i criminali. Non è sopprimendo colui che preferisce prendere violentemente ciò che gli serve per assicurarsi il benessere, piuttosto che morire di una morte lenta dovuta alle privazioni che sopporta, o che dovrebbe sopportare senza speranza di vederle finire (se ha un poco di energia). Dopo tutto la fine della propria vita non è altro che una fine delle sofferenze.
Ecco perché ho commesso gli atti che mi si rimproverano e che sono la conseguenza logica dello stato barbaro di una società che non fa altro che aumentare il numero delle sue vittime col rigore delle sue leggi che intervengono sugli effetti senza mai toccare le cause!
Si dice che bisogna essere crudeli per ammazzare un proprio simile: ma coloro che parlano così non vedono che lo si fa per evitare che lo facciano a noi stessi!
Anche voi, signori giurati, senza dubbio mi condannerete a morte perché credete che è una necessità e che la mia scomparsa sarà una soddisfazione per voi che avete orrore di veder scorrere il sangue umano; ma quando credete che sia utile versarlo per assicurare la vostra esistenza non esitate più di me a farlo. Con questa differenza, che voi lo farete senza alcun pericolo, al contrario di me che agivo a rischio e pericolo della mia libertà e della mia vita.
Ebbene, signori, non vi sono criminali da giudicare ma le cause del crimine da distruggere. Creando gli articoli del Codice, i legislatori hanno dimenticato che non attaccavano le cause ma semplicemente gli effetti e che in tal modo non distruggevano affatto il crimine. In verità, esistendo sempre le cause, scaturiranno sempre effetti e si avranno sempre dei criminali, poiché oggi ne distruggete uno ma domani ne nasceranno due.
Cosa bisogna fare allora?
Distruggere la miseria, questo genio del crimine, assicurando a ciascuno la soddisfazione di tutti i propri bisogni.
E quanto sarebbe facile realizzarlo. Bisognerebbe stabilire la società su nuove basi in cui tutto fosse in comune, in cui ciascuno producendo secondo le proprie possibilità e le proprie forze, potesse consumare secondo i propri bisogni.
Allora gli inventori, avendo tutto a loro disposizione, creerebbero delle meraviglie che farebbero in modo che i lavori che ci sembrano penosi o ripugnanti diventerebbero una distrazione o un passatempo. Allora non vi sarebbe più quell’inquietudine per il domani che è un continuo tormento per l’operaio e anche per il padrone, per tutti.
Non si vedrà più gente, come l’eremita di Nostra Signora delle Grazie ed altri, mendicare un metallo del quale diviene la schiava e la vittima!
Non si vedranno più donne vendere il proprio corpo come una volgare merce, in cambio di quello stesso metallo che molto spesso ci impedisce di capire se l’affetto è veramente sincero!
Non si vedranno più uomini come Pranzini Prado e Anastay, anche adolescenti che, sempre per avere questo metallo, arrivano ad uccidere.
Tutto questo dimostra chiaramente che la causa di tutti i crimini è sempre la stessa; che bisogna veramente essere stupidi per non vederla!
Sì, lo ripeto, è la società che fa i criminali e voi, giurati, invece di colpire loro, dovreste impiegare le vostre forze a trasformare la società.
Di colpo, sopprimereste tutti i crimini e la vostra opera, attaccando le cause, sarebbe più grande e più feconda di quanto non lo sia la vostra giustizia che si limita a colpire gli effetti.
Io sono solo un operaio senza istruzione, ma poiché ho vissuto l’esistenza dei miserabili, sento meglio di un ricco borghese l’iniquità delle leggi repressive.
Dove prendete il diritto di uccidere o di rinchiudere un uomo che, messo sulla terra con la necessità di vivere, si è visto nella necessità di prendere ciò che gli è necessario?
Ho lavorato per vivere e far vivere i miei, tanto che io e i miei non abbiamo troppo sofferto, sono rimasto quello che voi chiamate onesto. Poi il lavoro è mancato e con la disoccupazione venne anche la fame!
È allora che questa grande legge della natura, questa voce imperiosa che non ammette repliche, l’istinto della conservazione mi spinse a commettere i crimini e i delitti di cui mi riconosco l’autore.
Nego di aver commesso quelli della Varizelle [Ravachol era stato anche incolpato di omicidio volontario nella persona di Jean Rivolier abitante a La Varizelle, n.d.r.] e delle signore Marcon [due donne trovate uccide a Saint-Etienne, n.d.r.] poiché vi sono completamente estraneo e voglio evitare alla vostra coscienza i rimorsi di un errore giudiziario.
Giudicatemi, signori giurati, e, se mi avete compreso, nel giudicarmi, giudicate tutti i disgraziati che la miseria, alleata alla fierezza naturale, ha fatto diventare criminali e che in una società intelligente sarebbero state persone come tutte le altre.
Kœgnistein, detto Ravachol
=========================================================
Зов Равашоля
(1892)
Еще можно было бы понять, будь сейчас голод, но это происходит среди всеобщего изобилия. Это происходит во Франции, где мясные лавки набиты мясом, пекарни хлебом, где магазины завалены одеждой, где есть незанятое жилье! Как можно утверждать, что в обществе все благополучно, когда так ясно видно обратное? Общество может испытывать жалость к жертвам, но отговариваться от них тем, что ничего не могут поделать. Так пусть каждый поможет себе сам! Что делать тому, кто, даже работая, живет впроголодь, когда он потеряет работу? Все что он может себе позволить — это умереть от голода и тогда общество произнесет несколько набожных слов над его трупом. И такой судьбе я предпочел стать контрабандистом, фальшивомонетчиком и убийцей. Я мог бы попрошайничать, но это трусость, к тому, же караемая вашими законами, для которых бедность — это преступление. Если все нуждающиеся возьмут силой все в чем они нуждаются, вместо того чтобы ждать милости от равнодушного общества, то это будет куда справедливей, чем сохранение существующего социального порядка, угрожающего жизни каждого.
Очень быстро приходит понимание того, что анархисты правы, когда утверждают, что для того, чтобы установился повсеместный мир, должны быть просто уничтожены те причины, которые порождают преступления и преступников. Никогда эти цели не будут достигнуты путем репрессий против тех, кто, вместо того чтобы умереть медленной смертью от болезней и лишений, предпочитает сам взять то, чего ему не хватает, пусть даже рискуя собственной жизнью, которая несла ему одни страдания.
Поэтому я совершил те поступки, в которых меня обвиняют и которые являются только результатом варварского состояния нашего общества. Его законы суровы к последствиям, но ничего не могут поделать с причинами, которые эти последствия породили. Это заставляет вас убивать себе подобного, потому что вы боитесь, что та же участь может постигнуть и вас.
Господа присяжные, вы несомненно приговорите меня к смерти. Вы полагаете, что это необходимо, а моя смерть удовлетворит вас. Вы колеблетесь не больше, чем я, когда мне приходилось убивать, с той лишь разницей, что вы ничем не рискуете, я же в такие минуты рисковал своей жизнью.
Господа присяжные, немногих преступников вам придется судить, если уничтожить те причины, которые порождают преступность! Авторы уголовного законодательства не трогают причины, борясь с их последствиями, а значит они никогда не смогут победить преступность. И пока это так, преступность неискоренима. Сегодня вы убьете одного нарушителя закона, но завтра на его место встанут еще десять.
Вам нужно всего лишь уничтожить бедность, просто дав людям все самое необходимое. Для этого необходимо перестроить общество по новым принципам, нужно создать такое общество, в котором люди будут единым дружным коллективом, в котором каждый, работая согласно его возможностям, мог бы потреблять в соответствии со своими потребностями. Тогда, и только тогда не станет ни жертв, ни рабов денег. Мы больше не увидим, как женщины меняют себя на золото и как мужчины идут на убийство ради него же. Причина всех преступлений одна, и нужно быть дураком, чтобы не замечать ее.
Я обращаюсь и к вам, господа присяжные, используйте свой разум и свои способности, для того чтобы преобразовать общество. Тогда вы легко уничтожите причины преступлений — это будет иметь во много раз больше смысла, чем все ваше «правосудие».
Я всего лишь плохо образованный рабочий, но именно поэтому, я лучше, чем буржуа, чувствую всю несправедливость ваших законов. Что дает вам право убить или посадить в тюрьму человека, который всего лишь брал то, что ему было необходимо для собственного выживания?
Я работал, чтобы выжить самому и прокормить мою семью; пока этого хватало на жизнь я был тем, кого вы называете честным. Только когда в мою жизнь вошли голод и безработица, я был вынужден совершить те поступки, в которых я признался перед вами.
Судите меня, господа присяжные, но помните, что перед вами несчастный, которого бедность и естественная гордость сделали преступником и которого свобода и изобилие сделают честным человеком.
Общество могло бы сделать честными всех!
- Зов Равашоля
Равашоль
=========================================================
Ravacholova izjava pred sudom 1892
A sve se to odvija usred izobilja raznovrsnih proizvoda! Bilo bi shvatljivo da se to dešava u zemlji kojom vlada nestašica i glad. Ali u Francuskoj, u kojoj caruje izobilje, gdje su mesarnice ispunjene mesom, pekare kruhom, gdje dućani obiluju odjećom i obućom, gdje postoje prazni stanovi! Kako možete tvrditi da je u našem društvu sve u redu kad je nejednakost tako uočljiva? Ima mnogo ljudi koji plaču nad tim žrtvama, ali koji će vam istovremeno reći da oni ne mogu ništa promijeniti. Neka se svatko snalazi kako zna i može! Što može osoba koja živi u bijedi usprkos radu učiniti tek kad izgubi posao? Može samo umrijeti od gladi. I onda će netko spustiti par samilosnih riječi na njeno truplo. Eto, upravo sam to želio ostaviti nekom drugom. Radije sam postao krijumčar, krivotvoritelj, lopov i ubojica. Mogao sam prositi, ali to je ponižavajuće i kukavički, a vaši zakoni kažnjavaju prosjačenje, pretvarajući bijedu u zločin. Kad bi svi bijednici umjesto da čekaju uzeli tamo gdje ima, nebitno kojim sredstvom, možda bi imućni prije shvatili da je opasno održavati ovakvo društvo, u kojem je strepnja sveprisutna, a život izložen stalnoj opasnosti.
Zasigurno bi shvatili kako su anarhisti u pravu kad tvrde da za dostizanje moralnog i fizičkog spokojstva treba zatrti uzroke iz kojih se rađaju zločin i zločinci. Ali uzroke neće iskorijeniti smaknućem osobe koja će umjesto spore smrti uzrokovanom oskudicom ili mjesto beskrajnog izdržavanja teškoća, radije oduzeti silom (ako joj preostaje snage) sve što joj je potrebno za ugodan život, čak i pod cijenu smrti, koja će samo dokrajčiti njene patnje.
Zato sam počinio djela za koja me optužujete, ona su samo logična posljedica barbarskog stanja društva koje žanje sve više žrtava strogoćom zakona, a oni napadaju samo posljedice i nikada ne dotiču uzroke. Kažu da tko ubije svog bližnjeg je surova osoba, ali oni koji to kažu ne vide da je počinila ubojstvo samo da bi izbjegla istu sudbinu.
Na isti ćete način i vi, gospodo porotnici, zasigurno mene osuditi na smrt, zato što vjerujete da je to potrebno i da će moje pogubljenje predstavljati zadovoljštinu vama koji se grozite ljudske krvi. No, kad vi smatrate da je korisno proliti krv za sigurnost vlastitog života, ne ustručavate se kao ni ja to učiniti. Ipak, postoji razlika, vi se ne izlažete opasnosti kad dođe do krvi, za razliku od mene koji sam djelovao riskirajući vlastitu slobodu i život.
Dakle, gospodo, ne postoje zločinci koje treba osuditi, već uzroci zločina koje moramo iskorijeniti! Pišući članke Kaznenog zakona, zakonodavci su zaboravili da nisu napali uzroke nego samo posljedice, a na taj način ne mogu zatrti zločin. U biti, budući da uzroci i dalje postoje, iz njih će i dalje proizlaziti posljedice, i uvijek će postojati zločinci. Danas ubijte jednog, već će se sutra roditi drugih deset.
Što činiti?
Iskorijeniti bijedu, to sjeme zločina, omogućiti da svatko zadovolji svoje potrebe! Što je vrlo lako ostvariti! Potrebno je samo postaviti društvo na nove temelje, u kojem će sve biti zajedničko, u kojem će svatko proizvodeći prema svojim mogućnostima i snagama, trošiti prema svojim potrebama. Tada, i samo tada, nećemo više viđati osobe kao što su eremit iz Notre-Dame-de-Grâce i drugi, prositi novac čiji robovi i žrtve oni sami na koncu postaju! Nećemo više viđati žene koje prodaju vlastito tijelo kao običan predmet u zamjenu za onaj isti novac zbog kojeg često ne možemo razlučiti iskrene osjećaje od neiskrenih. Nećemo više viđati osobe kao što su Pranzini, Prado, Berland, Anastay i drugi, koji ubijaju da bi se domogli novca! Sve to jasno dokazuje kako je uzrok svih zločina uvijek isti, i da bi zaista trebali biti glupi ako to ne vidimo!
Da, ponavljam: društvo stvara zločince, a vi, porotnici, umjesto da njih napadate, trebali bi usmjeriti vašu inteligenciju i vaše snage na promjenu društva. U jednom bi mahu zatrli sve zločine i vaš bi čin, napadajući uzroke, bio značajniji i plodonosniji od vaše pravde, ograničene na kažnjavanje posljedica.
Ja sam jedan običan neuki radnik, ali budući da sam proveo život u siromaštvu mogu osjetiti bolje od bogatog buržuja nepravednost represivnih zakona. Odakle vam pravo da ubijete ili zatvorite čovjeka koji je, došavši na zemlju s potrebom da živi, primoran uzeti što mu nedostaje da bi se prehranio? Radio sam da bih preživio i uzdržavao obitelj, tako da ja i moji nismo previše patili, bio sam, kako bi vi rekli, pošten. Zatim sam ostao bez posla, a uz nezaposlenost dolazi i glad. Samo je tada taj velik zakon prirode, taj zapovjednički glas koji ne trpi prigovore, instinkt za preživljavanje, natjerao na neke prijestupe i zločine za koje me optužujete i koje priznajem da sam počinio.
Ali, nisam počinio ubojstvo nad gospođama Marcon, potpuno su mi nepoznate i ne bih želio da imate na savjesti sudsku grešku.
Sudite mi, gospodo porotnici i, ako ste me razumjeli, sudeći meni osuđujete i sve nesretnike koje je bijeda, uz urođeni osjećaj časti i dostojanstva, pretvorila u zločince, a uz blagostanje i udobnosti bili bi živjeli kao pošteni ljudi! U mudrijem društvu bili bi ljudi kao svi drugi!
Koegnistein, zvan Ravachol
Biografija
Françoise Claudius Koenigstein (Saint-Chamond, Loira, 14.10.1859. — Montbrison, 11.07.1892.) bio je sin nizozemskog radnika Jeana Adama Koenigsteina i tkalje Marie Ravachol, od koje će kasnije preuzeti prezime. Otac vrlo rano napušta obitelj, vrativši se u Nizozemsku, gdje ubrzo umire. Budući da Marie nije mogla sama uzdržavati četvero djece, Ravachol se već kao dječak morao zaposliti. Obavljao je različite poslove, od pastira, rudara, ložača pa do konopara i bojadisara tkanine. S 18 godina čita knjigu Lutajući Židov Eugènea Suea i postaje ateist. Ulazi u socijalistički kružok, gdje sa zanimanjem prati novine kao što su Le Prolétariat i Le Citoyen de Paris. Upoznavanje s Toussaint Bordatom [1] približit će ga anarhističkim idejama.
U periodima nezaposlenosti, živeći u bijedi, najprije krade kokoši kako bi prehranio obitelj, a zatim se posvećuje krijumčarenju (alkoholom, duhanom i kavom), falsificiranju novca, provali i krađi. 1890. je prvi put uhićen i zatvoren zbog krađe.
1891. obija kraj Lyona grobnicu grofice Rochetaillée, ali ne pronalazi očekivani nakit. Iste je godine optužen za ubojstvo, koje poriče, ali istovremeno priznaje da je počinio brojne pljačke. Ravachol smatra da je vlasništvo nemoralno i da kaznena djela kao što su pljačka i krivotvorenje promiču anarhističku Ideju. Nakon hapšenja bježi iz zatvora i seli se u Saint Denis (Pariz) pod lažnim imenom Léon Leger.
Na 1. maj 1891. u Fourmiesu policija guši radnički prosvjed oružjem. Petero je osoba izgubilo život: troje djece i dvije dvadesetogodišnje djevojke. Istoga se dana pedesetak anarhista okupilo na Trgu Republike u Levallois-Peretu (predgrađe Pariza). Održali su prigodne govore i nakon nekoliko otpjevanih pjesama povorka je krenula prema Clichyu gdje se trebala nastaviti prvomajska proslava. U Bulevaru National povorka je stala i krenula prema obližnjoj gostionici, no sprječava ih iznenadni napad policije. U sukobima koji su uslijedili dvojca policajaca su ozlijeđena, a teško ranjena trojica anarhista, Henry Louis Decamps, Charles Augustus Dardare i Louis Leveillé. U takvom stanju privedeni su u policijsku stanicu gdje će biti brutalno pretučeni.
Decamp će biti osuđen na pet, a Dardare na tri godine zatvora.
Međutim, događaji iz Fourmiesa (zbog „nevinih žrtava”) privući će u javnosti mnogo više pažnje nego Clichy affair. No, mnogi će anarhisti iz okolice Pariza odgovoriti na ovaj potonji brojnim atentatima koji će odjekivati Francuskom kroz četiri naredne godine. Bit će okončani u lipnju 1894. kada će talijanski anarhist Sante Caserio ubiti predsjednika Sadija Carnota, autora „zločinačkih zakona” (lois scélérates).
Slučaj iz Levalloisa, popraćen stalnom policijskom represijom nakon ustanka Pariške komune 1871., navesti će Ravachola da pređe na djela („propaganda djelom”). Kao odgovor na Clichy affaire 11. ožujka 1892. bacit će (uz pomoć dvojce anarhista) bombu u stan suca Benoita (Boulevard Saint-Germain), a već 27. ožujka u stan državnog odvjetnika Bulota (Rue Clichy). Napadi su prouzročili ogromne materijalne štete, ali nijednu žrtvu.
U istom je periodu, 18. ožujka, na godišnjicu Komune, eksplodirala bomba u kasarni Lobau, gdje je streljano većina komunara iz 1871., a gradom su se širile glasine o neuspjelim atentatima na policijsku postaju u Clichyu i na Palaču pravde.
Međutim, istog mjeseca konobar restorana prepoznaje klijentu traženog Ravachola i obavještava policiju. Kao odgovor, dan prije Ravacholovog suđenja postavljena je bomba u isti restoran (zbog čega će, između 1893. i 1894., biti osuđena dvojca anarhista, Bricou na dvadeset godina, a Meunier na doživotni prisilni rad).
U travnju 1892. Sud Seine osuđuje Ravachola na doživotni zatvor uz prisilni rad (iste godine četvorica anarhista su osuđena za krađu dinamita korištenog u atentatima: Faugoux na dvadeset, Chevenet na dvanaest i Brouet na šest godina prisilnog rada, a Etievant na pet godina zatvora). Već nakon dva mjeseca Sud Loire u Montbrisonu otvara drugo suđenje, za umorstvo. Optužen je za ubojstva s predumišljajem iz koristoljublja jednog religioznog starca iz Varizellea, kraj Saint-Chamonda (Loira), zvanog „eremit” te za ubojstvo majke i kćeri Marcou iz Saint-Etiennea. Treba naglasiti da je Ravachol koji je već u Parizu, a zatim još glasnije u Montbrisonu, preuzeo odgovornost za počinjena djela, odbacio krivicu za umorstvo dviju žena.
Nakon hapšenja i tokom suđenja anarhist-individualist Zo d’Axa [2] je putem novina L’En-Dehors pokrenuo prikupljanje pomoći za Ravachola i njegove suradnike. Sakupljeni je novac podijelio obiteljima uhićenih, zbog čega je i sam dospio u zatvor pod optužbom za „zločinačko udruživanje”.
U srpnju 1892. godine Ravachol je pogubljen giljotinom.
Godinu dana kasnije, 9. prosinca 1893. Auguste Vaillant je, kao odgovor na njegovu smrt, postavio bombu u francuski parlament (iz kojeg je izašao tek jedan lakše ranjeni zastupnik).
U čitavoj povijesti anarhizma možda nije bilo tako neshvaćenog i prezrenog anarhista kao što je Ravachol. Svojim je djelima i idejama narušio dobrodušnu aktivnost većine anarhističkog pokreta, usmjerenog na metodu misionarske logike. Eksproprijator (zločinac po načelima zakona) s kojim je započelo doba propagande djelom, odnosno direktne akcije, pojedinačne ili grupne, usmjerene protiv osoba i struktura kapitala i države, kao valjani odgovor na terorizam vlasti.
Ravachol će postati romantizirani simbol beskompromisne pobune mnogih anarhista i zaživjeti osim u njihovim djelima i u pjesmama, kao što je francuska La Ravachole ili talijanska Himna individualista koja započinje stihovima: „Prije nego nas dočeka smrt u blatnjavoj ulici / uzor će nam biti Bresci [3] i Ravachol”.
Odlomci iz Ravacholovih suđenja
Sa suđenja za atentate na suca Benoita i na državnog odvjetnika Bulota:
[…]
Ravachol — Pokušao sam napasti suca Benoita zato što se na suđenju Dardare-Decamp pokazao vrlo pristran. Porota je tražila minimalnu kaznu, a on je izrekao maksimalnu. Zašto, zatim, nije uzeo u obzir brutalnost policije nad Dardareom i Decampom, koji su u zatvoreničkoj sobi ostavljeni kao leševi? Želio sam pogoditi i državnog odvjetnika Bulota jer se usudio zatražiti smrtnu kaznu za drugove koje su se jednostavno branili od divljačkih napada policajaca. U jednom i u drugom slučaju želio sam poslati opomenu osobama ovlaštenim za primjenu zakona, jer one su hijene i pored toga što im nije od nikakve koristi. Što se tiče nedužnih žrtava koje su patile zbog mojih atentata, iskreno ih oplakujem zato što sam kroz život upoznao samo gorčinu. Još mi je više žao drugova koji sa mnom dijele optuženičku klupu, vrlo su mi dragi, a jedina im je krivica što su me upoznali. Djelovao sam u ime anarhije, bit će to jedna velika obitelj u kojoj će svi moći zadovoljiti svoje raznovrsne potrebe. Širio sam strah kako bi natjerao građane da se zamisle nad nevoljama koje nas more, da shvate tko smo mi: jedini i istinski zaštitnici izrabljivanih. Nemam više ništa za reći.
[…]
Sa suđenja za ubojstva:
[…]
Sudac — Vi ste poznavali eremita iz Chamblesa, oca Jacquesa Brunela, koji je u svojoj tužnoj samoći pola stoljeća sakupljao ušteđevinu. Vi ste vašom uobičajenom iskrenošću priznali da poznajete slučaj. Jeste li onda s predumišljajem ubili oca Brunela?
Ravachol — Polako, polako, vi mi pohvalama stežete uže oko vrata. Ja sam bio toliko nespreman na ubojstvo fratra Brunela da kad sam se njega zaista morao riješiti, tek sam tada primijetio kako uopće nisam bio predvidio njegovu izdržljivost. Unaprijed sam smislio samo kako da se domognem novca oca Brunela, kojeg je on izvlačio iz siromašnih straćara gomilajući ga, nepotrebno, u svoj brlog. Da nadodam: kad sam se iscrpljen glađu — koju, vi, pošteni, niste nikada osjetili — osvrnuo oko sebe da skupim ono što posao i vlasnici nisu željeli dati — kruh svagdašnji —, sjetio sam se oca Brunela i pomislio kako je on, u biti, jedini kojem bi mogao bez grižnje savjesti uzeti zalihe koje je on gnusnom pohlepom gomilao bez uživanja, nije ni trebao misliti da bi nasljednici mogli uživati, zato jer ih nije imao. Na koncu, taj novac nisam, u suštini, nikome oduzeo.
Sudac — Željeli ste se obogatiti?
Ravachol — Zbilja, od čitavog iznosa eremita nisam zadržao ni potrošio ni novčića za sebe.
[…]
Sudac — Bili bi ubili i kočijaša da Vas je obuzela sumnja?
Ravachol — Bez dvoumljenja. Bilo bi mnogo ljepše kad život ne bi imao ni miljenika ni hulja, kad bi svi mogli živjeti od rada. Ali, kada glad kuca na vrata, a ne želite ukaljati dostojanstvo prosjaćenjem, i kada treba silom otrgnuti ono što nam je oduzeto prevarom, taj povratak dobara je toliko opasan da moramo ostaviti sa strane grižnju savjesti i licemjerne samilosti. Bio bih se riješio kočijaša da ne bih postao žrtva njegove prijave.
Sudac podsjeća porotnike kojom je smjelošću uhapšeni Ravachol uspio, unatoč lisicama i lancima, pobjeći petorici čuvara i naglašava kako je iskoristio stečenu slobodu.
Ravachol — Iskoristio sam je na jedini način dozvoljen gladnicima i robovima svih izrabljivanja. Vi se ne sjetite gladnih na dan kad, očajni, obiju vrata pekare, izlog mesnice, sef redovnika, sjetite se kad ih treba strpati u zatvor.
Sudac — Ne govorite o radnicima, vi govorite u ime ubojica.
Ravachol — A vi govorite o užetu i sjekiri, vi ne govorite u ime pravde i morala jer ih poriče buržoasko društvo kojem služite.
[…]
Sudac — U noći između 15. i 16. svibnja 1891. preskočili ste zid groblja Saint-Jean de Bonnefonds, otvorili grobnicu markize De La Rochetaillée, razbili sanduk, otuđili s leša mali križ i medaljon. Imate li prigovora?
Ravachol — Nemam.
Sudac — Bio je to mrzak, odvratan čin…
Ravachol — Oh, da je bio odvratan, i ja se slažem. Zapravo, nitko to ne zna bolje od mene, ali uz bijedu koja me stiskala, uz glad koja me progonila, bio bih sišao i dublje od groba markize, bio bih sišao u pakao da sam znao da ću nešto naći.
Sudac — Očekivali ste nakit s kojim je, kažu glasine, markiza pokopana. Glad kojom želite opravdati vaša nedjela mogli bi shvatiti i u općem, širem smislu, da bi zadovoljili pohlepne apetite koji su vas obuzeli, a mogli ste ih utažiti samo zlodjelom.
Ravachol — Nisam nikada sanjao izobilje i blagostanje ni raskoši kojima se sa zadovoljstvom vi odajete, radio sam tako naporno da vi ne možete ni zamisliti. Kad bih nazvao pohlepnima apetite i želje za blagostanjem koje vas obuzimaju, kad bih pitao kakvim ih zlodjelima ostvarujete ili da li ste ikada u vašem dugom životu obavljali pošten, koristan, produktivan posao koji bi omogućio takav napredak, što bi vi odgovorili?
Sudac — Da nisam ja pod ispitivanjem.
Ravachol — Da nemate, to jest, ništa za reći u vašu obranu, ili ništa na moj teret ako iskačem iz tračnica zakona tražeći moje pravo na život i radost.
Sudac — Ali, ona strašna noć na groblju Saint-Jean de Bonnefonds, nije vam urezala u pamćenje jedan dojam, u srce jedno pokajanje?
Ravachol — Pamtim samo jednu stvar: smrad me gušio.
Sudac — Pa kakav ste vi čovjek?
Ravachol — Čovjek koji je, izmoren glađu, sposoban svoju hrabrost staviti u službu vlastitih potreba.
Sudac — Porota će to sigurno cijeniti. Sjednite!
Ravachol — Da, ali prije moram prosudbi porote i publike nadodati par riječi: žrtvovao sam život, borim se samo za anarhiju, siguran da će osveta stići.
Notes
[1] Toussaint Bordat: jedan od autora (među kojima nalazimo i Kropotkina) Manifesta anarhista napisanog u Lyonu 1883., tokom suđenja šezdesešestorici anarhista optuženih za pripadanje „Internacionali”.
[2] Zo d’Axa, pravim imenom Alphonse Gaullaud de la Pérouse (Pariz, 1864. — Marseille, 1930.), francuski anarhist, poklonik Stirnera, pustolov i antimilitarist, osnivač dvaju legendarnih časopisa L’En-Dehors i La Feuille.
Za l’EnDehors su pisali brojni anarhisti, među kojima Jean Grave, Sébastien Faure, Octave Mirbeau, Emile Henry, Georges Darien, Tristan Bernard, Charles Malato, Félix Fénéon, Louis Matha, Malatesta itd. Osuđen je za „zločinačko udruživanje” na zatvor Mazas u Parizu, zajedno sa Pugetom i Graveom. Pušten na privremenu slobodu, napušta Francusku i odlazi najprije anarhistima u Englesku, zatim u Nizozemsku, Njemačku, Italiju, Grčku, Tursku i Palestinu. Izručen Francuskoj, vraćen je na izdržavanje kazne, u Sainte-Pélagie s ostalim socijalistima. O čemu svjedoči njegov putopis De Mazas à Jérusalem iz 1895., s ilustracijama Pissarroa, Steinlena i Vallottona.
Anarhist individualist i esteta, pobornik anarhističkog nasilja, uspoređivao je propagandu djelom s umjetničkim izražavanjem. D’Axa je bio boem koji je veličao antikapitalistički stil života lutajućeg anarhističkog razbojnika, preteča francuskih ilegalista (predstavljenih u ovoj zbirci), u prvoj liniji borbe protiv zatvora, vojske, političkih izbora i rada.
[3] Gaetano Bresci, talijanski anarhist, 1900. u Monzi ubio kralja Italije Umberta I od Savoje.
Ravachols verboden toespraak
Sommige mensen proberen anderen te helpen, maar ze zijn niet in staat om alle mensen die iets te kort komen te helpen, mensen die óf voortijdig sterven door uiteenlopende soorten ontberingen, óf vrijwillig sterven door zelfmoorden in alle soorten en maten, om een eind te kunnen maken aan een beroerd leven en om niet rillingen van de honger te hebben, met talloos veel schande en vernederingen, zonder hoop het ooit te zien eindigen. Zo zijn er de families Hayem en Souhain, die hun kinderen vermoordden om ze niet langer te zien lijden, en alle vrouwen die, in de angst nooit een kind te kunnen voeden, niet aarzelen om het resultaat van hun liefde te vernietigen, door het te laten stikken bij de borstvoeding.
En al deze dingen gebeuren temidden van een overschot aan allerlei soorten producten. We zouden het kunnen begrijpen als dat soort dingen zouden gebeuren in een land waar producten schaars zijn, waar honger is. Maar in Frankrijk, waar overvloed heerst, waar slagerswinkels overvol met vlees zijn, bakkers met brood idem dito, waar kleren en schoenen opgestapeld in winkels liggen, waar leegstand is! Hoe kan iedereen accepteren dat alles maximaal benut is, in een samenleving waar het tegendeel zo makkelijk zichtbaar is? Er zijn veel mensen die het erg vinden voor de slachtoffers, maar wie zegt dat ze er niets aan kunnen doen? Laat iedereen zoveel mogelijk proberen rond te komen! Wat moet iemand die zijn werk niet goed doet, doen wanneer hij zijn baan kwijtraakt? Hij hoeft alleen maar zichzelf te laten sterven van de honger. Dan zullen ze een paar hypocriete woorden op zijn lijk werpen. Dit is wat ik aan anderen wou overlaten. Ik verkoos om van mijzelf een handelaar in smokkelwaar, een valsemunter, moordenaar en huurmoordenaar te maken. Ik had ook kunnen smeken, maar dat is vernederend en laf en zelfs afgestraft door jullie wetten, die van armoede een misdaad maken. Als alle mensen die iets tekort komen, in plaats van wachten, zouden nemen, waar dan ook en op wat voor manier dan ook, dan zouden de tevredenen misschien wat sneller begrijpen dat het gevaarlijk is om de bestaande sociale situatie in te zegenen, waar altijd zorgen zijn en waar op elk moment het leven wordt bedreigd.
We zullen snel begrijpen dat anarchisten gelijk hebben als ze zeggen dat, om morele en fysieke vrede te kunnen hebben, de oorzaken die leiden tot misdaad en criminaliteit vernietigd moeten worden. We zullen deze doelen niet bereiken door het onderdrukken van iemand die, in plaats van een langzame dood veroorzaakt door de ontberingen die hij tegen is gekomen en blijft tegenkomen, zonder hoop het ooit te zien eindigen, verkiest om met zijn laatste krachten op een gewelddadige manier dát te nemen wat zijn welzijn kan verzekeren, zelfs met het risico daarbij te sterven, wat alleen maar een einde zou maken aan zijn lijden.
Dus dat is waarom ik de misdaden waarvan ik beschuldigd ben heb begaan, misdaden die niets anders zijn dan het logische gevolg van de barbaarse situatie van een maatschappij die niets anders doet dan het maken van steeds meer miskleunen van wetten die de gevolgen van misdaad bestrijden, zonder ook maar naar de oorzaken om te kijken; men zegt dat je wreed moet zijn om je gelijken te kunnen doden, maar degenen die dit zeggen zien niet in dat je dit besluit te doen om aan hetzelfde lot te ontkomen.
Geachte leden van de jury, jullie zullen mij ongetwijfeld ter dood veroordelen, omdat jullie denken dat het noodzakelijk is en omdat jullie denken dat mijn dood een bron van voldoening zal zijn voor jullie die het haten om menselijk bloed te zien stromen; maar als jullie denken dat het nuttig is om het te laten stromen om de veiligheid van jullie bestaan te verzekeren, dan aarzelen jullie niet meer dan ik doe, maar wel met het verschil dat jullie het doen zonder enig risico, terwijl ik daarentegen met mijn eigen leven speelde.
Wel, heren, er zijn geen criminelen meer om te berechten, maar nog wel oorzaken van criminaliteit om te vernietigen! Bij het schrijven van de artikelen van het Wetboek van Strafrecht hebben de wetgevers vergeten dat ze niet de oorzaken, maar alleen de gevolgen aanvielen, waardoor ze op geen enkele manier misdaad vernietigden. In werkelijkheid blijven de oorzaken bestaan en komen de gevolgen daar logischerwijs uit voort. Er zullen altijd criminelen zijn, vernietig je er vandaag één, worden er morgen tien geboren.
Wat is dan de oplossing? Vernietig armoede, dit zaad van misdaad, waarmee je iedereen verzekert van tegemoetkoming aan behoeften. Hoe moeilijk is dit te realiseren! Alles wat nodig is, is het vestigen van de maatschappij op een nieuwe basis, waar alles gemeenschappelijk is en waar eenieder, producerend naar zijn mogelijkheden en kracht, kan consumeren naar zijn behoeften. Dan en alleen dan zullen we niet langer mensen als de kluizenaar van de Notre-Dame-de-Grace en anderen zien, smekend om een stukje metaal waar ze vervolgens het slachtoffer, de slaaf van worden. We zullen niet langer vrouwen zien die hun charmes aanbieden, als een algemeen te verhandelen goed, in ruil voor ditzelfde metaal dat ons er vaak van weerhoudt te herkennen of genegenheid oprecht is of niet. We zullen niet langer mannen zien als Pranzini, Prado, Berland, Anastay en anderen die moorden om dit metaal te verkrijgen. Dit laat zien dat de oorzaak van alle misdaad altijd hetzelfde is, en je moet wel stom zijn om dit niet in te zien.
Ja, ik herhaal het: het is de maatschappij die misdadigers voortbrengt en jullie, juryleden, in plaats van klappen uitdelen zouden jullie je intelligentie en kracht moeten gebruiken om de maatschappij te veranderen. Met één slag zal je alle misdaad beteugelen. En je werk, het aanvallen van oorzaken, zal grootser en productiever zijn dan je gerechtigheid, die zichzelf bagatelliseert door gevolgen te straffen.
Ik ben niets dan een onopgeleide arbeider; maar omdat ik het leven van de armen heb geleefd voel ik, meer nog dan een rijke burgerman dat zou voelen, de onrechtvaardigheid van jullie repressieve wetten. Wat geeft jullie het recht om een man te doden of opsluiten die, op aarde gezet met de behoefte te leven, zichzelf verplicht zag om te nemen wat hij tekort komt om zichzelf te kunnen voeden?
Ik heb gewerkt om te leven en om mijn familie te onderhouden, zo lang ik noch mijn familie te veel leed, ben ik wat je eerlijk noemt gebleven. Toen werd werk schaars, en met de werkloosheid kwam de honger. Alleen toen heeft de grote wet van de natuur, die dwingende stem die geen antwoord accepteert, het behoudsinstinct, mij gedwongen om een aantal van de misdaden en misdrijven te plegen waarvan ik beschuldigd ben en waarvan ik beken dat ik de schepper ben.
Veroordeel mij, heren van de jury, maar als jullie mij begrepen hebben, veroordeel dan, terwijl je mij veroordeelt, ook alle ongelukkigen die door armoede in combinatie met natuurlijke trots misdadigers gemaakt zijn, en die door rijkdom en gemak eerlijke mensen geworden zouden zijn.
Een intelligente maatschappij zou van hen allemaal doorsnee mensen gemaakt hebben!
Ravachol (1892)